Jump to Navigation

Прочитајте (из часописа "Еkomed")

                 Животна прича

Skraćivanje dijalize skraćuje život pacijentu

          – trošeći sredstva RFZO

–Problem koji želim da naglasim je i nepostojanje vizite u dijaliznim centrima,
što se smatra nečim tekućim. Nema nedeljne, mesečne ni kvartalne
vizite ni u jednoj državnoj ustanovi, osim na VMA.
Kardiolog, nefrolog, hematolog, endokrinolog i nutricionista morali bi da
čine tim za vizitu. Mi u državi nemamo kontrolnu funkciju nad dijaliznim
centrima. Ko, zapravo, sedi u komisiji za lekove u RFZO?
U Vojvodini ima 15 centara za dijalizu. Klinički centar Vojvodine, zatim u
Sr. Mitrovici i Somboru rade u tri smene i oni su zbog toga kritični. Imaju
stresne uslove rada za lekare i medicinske sestre, ali i za same pacijente.
Višak sredstava za dijalizu, kada se ona skrati, bacaju se. To je, zapravo,
ogromna šteta, za pacijente, a i za centre gde se rade tako skraćene dijalize.

 

 

 

                     Životna priča

                   Zoran Mišković,

predsednik Udruženje bubrežnih invalida Subotica

    i Saveza bubrežnih invalida Vojvodine

 

"Gledam ga tako, godinama, kako pokušava i – uspeva – da strpljenjem

i marljivošću, a pre svega poštenim odnosom prema svojim

sapatnicima sa problemima sa kojima se i sam nosi, uporno

dolazi do mnogih saznanja o problemima koje nosi njegova

bolest – otkazivanje funkcije bubrega – koja su najvećim delom

privilegija stručnjaka, do svih beneficija koje zakon u našem društvu

pruža obolelima, a za koje oni uglavnom i ne znaju, i – divim mu se.

Onako, profesionalno, prijateljski, saradnički, ljudski... I dajem mu

priliku, jer to jedino i mogu, da svojim primerom, ponovo, po ko

zna koji put, pomogne i drugima koji se nalaze

u sličnoj situaciji..."

________________________________________________________

 

– Moja životna priča je duga, a istinita

u svakom segmentu. Od kako znam za

sebe nisam zapalio ni jednu jedinu cigaretu,

a mesečno sam možda popio čašicu--

dve rakije, vino i pivo nikada.

Radio sam u Ministarstvu unutrašnjih

poslova u Subotici, gde nije postojalo

radno vreme. Radilo se kad god je bilo i

koliko god je bilo potrebno, dok se posao

ne završi. To je svakako bio jedan od preduslova

za moju bolest. To smatram najvećim

delom i svojom krivicom, kao građanina,

jer se tada ni sam nisam bavio

kontrolisanjem sopstvenog zdravlja.

Svakako da je moja ishrana u to vreme

bila neredovna i neadekvatna.

Svoje zdravlje sam stavljao na poslednje

mesto, pa je posao bio čak i ispred moje

porodice, koja je u najvećoj meri patila

zbog svih mojih odsustvovanja.

Sve loše što se dogodilo u vezi sa mojim

zdravljem, krenulo je 2003. godine. Javile

su se glavobolje u predelu potiljka i suočio

sam se sa visokim pritiskom koji je na

početku bio 150-160, što sam na neki

način smatrao normalnim.

Prošla je godina, pio sam neki lek, ali se

i pored toga stanje drastično pogoršavalo.

Novembra te godine našao sam se u

situaciji da mi je pritisak skočio na 240/120.

Te nedelje kad se sve događalo bilo je kišno

vreme, pokisao sam i smatrao sam da je

sve to posledica prehlade. Imao sam čudan

osećaj zapušenosti nosa, nisam mogao da

se popnem uz stepenice jer sam ostajao

bez daha. Bio sam ubeđen da sam zaradio

upalu pluća. Pre odlaska na teren svratio

sam do lekara da, ipak, proverim šta se to

događa sa mnom. Kad mi je izmeren pritisak,

nastala je uzbuna. Primio sam koktel

lekova, a na bolovanje, naravno, nije mi

padalo na pamet da odem jer mi je posao

i tada, još uvek, bio preči od svega.

Bukvalno sam tog dana nastavio sa

svojim poslom. Usput sam svratio u

bolnicu i napravio snimak pluća na kojem

se, naravno, ništa nije pokazalo što bi

ukazivalo na bolest. Ipak, preporučeno

mi je da se obratim kardiologu zbog

uvećane leve pretkomore. Ni to nisam

shvatio ozbiljno. Drugog dana mi je isto

tako bio uvećan pritisak. Ipak, tog dana

kod kuće mi je zaista pozlilo uz znatan

pad pritiska na 140/80 i osećao sam se

veoma loše, sa svojih 48 godina.

Ubrzo sam otišao na pretrage i najavljenu

konsultaciju sa kardiologom. Šok je

nastao tek posle kompletiranja nalaza i

susreta sa njim, kad mi je rekao, iz vedra

neba, da ja nisam pacijent za njega – već

da su mi otkazali bubrezi. Njegova koleginica

nefrolog mi je, uz moje potpuno

nepoznavanje situacije, predočila da

odmah moram na dijalizu, smatrajući da

ja znam šta se sa mnom događa. Bukvalno

sam pao u nesvest.

O dijalizi sam do tada čuo samo na TV-u,

jednom prilikom početkom 90-ih kada je

trebalo dostaviti rastvor za dijalizu za

pacijente u Banjaluci. Dijaliza je za mene

bila slika pacijenta prikopčanog na aparat

i dalji život kakav je trebalo da prihvatim.

U narednih mesec i po dana nastupio

je haos i nikako nisam hteo da odem u

bolnicu, ne daj bože na dijalizu. Međutim,

svakog jutra u ogledalu sam imao priliku

da se sam uverim kako fizički propadam,

kako se smanjuje mišićna masa, imao sam

osećaj mučnine, gorčine i nelagodnosti.

Doneo sam odluku da odem na VMA, gde

mi je potvrđeno da moram na dijalizu. Ali,

ovog puta mi je profesor sa kojim sam

razgovarao objasnio šta je dijaliza i zašto

se ona mora raditi.

A, onda, konačno, put pod

noge, pa u Beograd...

– Vratio sam se u subotičku bolnicu,

računajući da će tamo biti obavljeno sve

što je potrebno za pravu dijalizu. Međutim,

doživeo sam, sa suprugom, niz neprijatnosti

u narednih nedelju dana. Osim što

su mi govorili da sam životno ugrožen,

savet je bio da svakog dana pijem minakvu

sa selenom... Odlučio sam da napustim

bolnicu, javio se na svoje radno mesto i

doneo, po mene lično najbolju moguću

odluku – da odem u Beograd, u Klinički

centar Srbije i javim se načelnici Vidosavi

Nešić. Razlika u radu ove ustanove i one

u Subotici bila je nezamisliva, prosto se

taj rad nije mogao porediti!

Došao sam u sredinu gde se u toku

jednog popodneva uradi na desetine svih

mogućih analiza. Bila je to 2004. godina.

Utisak o nefrologiji, gde su bolnički uslovi

bili zaista loši ali – kadar i stručnjaci – izvanredni.

Ti su ljudi u svakom trenutku,

na svakom mestu, razgovarali sa pacijentima,

davali im sva moguća objašnjenja i

odgovore. Osetio sam se sigurnim kao

nikada do tada...

Shvatio sam da sam došao na pravo

mesto!

Već drugog jutra na viziti mi je rečeno

da sam u jako kritičnoj situaciji, kako su

pokazivali moji novodobijeni rezultati.

Predložili su mi varijantu, ako budem

dovoljno disciplinovan u režimu ishrane,

da ubrzo budem na programu za kreiranje

arteriovenske fistule, kako bih što pre

krenuo sa adekvatnom dijalizom. Nisam

želeo privremeni pristup jugularnoj veni,

a i danas smatram da je to izvor infekcije.

Bio sam uporan i istrajan, sve sam

izdržao i uspeo sam da, u najkraćem

mogućem roku, uđem u program kreiranja

fistule. Nikada do tada nisam bio ni

na kakvoj operaciji. Osetio sam se veoma

sigurnim kada sam ušao u salu na tu intervenciju.

U njoj su bili mladi stručnjaci,

intervencija je bila u lokalnoj anesteziji,

čula se muzika, a zdravstveno osoblje je

bilo vrlo prijatno i među sobom razgovaralo

normalnim i sigurnim tonom, opušteno.

Sve vreme se komuniciralo sa pacijentima.

-Posle kreiranja fistule maturacija, pripremanje

vena za dijalizu traje od četiri

do šest nedelja. Ja sam se pridržavao svih

saveta lekara i već 16. dana urađena mi je

probna dijaliza u KCS, a u naredna 24 sata

i druga.

Ponovo Subotica...

– Posle toga sam se vratio na dijalizu u

subotičku bolnicu, prepun straha zbog

neizvesnosti šta me tamo čeka u onim

uslovima.

Svaki odlazak na dijalizu za mene je bio

veliki stres, čak toliki da sam posle dijalize

izlazio sa pritiskom od 200 mmHg.

Išao sam normalno na posao naredne

dve godine, a na dijalizu utorkom, četvrtkom

i subotom. Ipak, loše sam se osećao,

a nisam znao zbog čega. Nisam znao da

postoji parametar koji tačno procenjuje

kvalitet obavljene dijalize, niko mi ništa o

tome nije govorio.

Ta činjenica me je veoma pogodila i u

meni je sazrela odluka da počnem sam

da se bavim sobom i sopstvenom

bolešću, odnosno – kontrolisanjem i

praćenjem svega što se oko mene i sa

mnom događa, a ima veze sa mojim

zdravljem. Počeo sam da proučavam i

aparat za dijalizu, da posmatram i procenjujem

rad sestara i lekara. Nakon

dobro obavljene dijalize pacijent treba

dobro da se oseća, gotovo kao sasvim

zdrav čovek, bar neko vreme.

Od tada počinje moja borba, od te 2007.

godine kada smo registrovali udruženje

bubrežnih invalida. Ja sam otišao u penziju

i do tada sam već imao dovoljno informacija

o problemima koji prate ove pacijente,

među kojima sam i sam bio.

Borba koja traje

– Ta svakodnevna borba za pomoć svima

koji imaju problem bubrežne insuficijencije

traje i do danas. Za početak, svakom

ovakvom pacijentu potrebna je, pre svega,

psihička podrška kad se suoči sa činjenicom

da su mu otkazali bubrezi i da mora

na dijalizu. Čak i one osobe koje su godinama

na dijalizi – pri svakoj dijalizi doživljavaju

stresove. Opušteni su samo kad

izlaze sa te procedure i žure da je skrate,

što je najgora varijanta za njih same.

Osim toga, pacijenti se konstantno

suočavaju i sa problemima u toku same

dijalize. Prvi i najveći problem je kreiranje

a-v fistule. Nažalost, to se ne radi blagovremeno,

na vreme, već pacijent stiže na

dijalizu u već kritičnom stanju, kada se

postavlja jugularni kateter, a mesecima se

ne plasira odgovarajuća a-v fistula.

Preko tog katetera se ne obavlja kvalitetna

dijaliza, a svi toksini iz organizma se

ne izbacuju u dovoljnoj količini. To je samo

preživljavanje.

U Srbiji nije na adekvatan način rešeno

kreiranje fistula. Smatram da bi u celoj

zemlji trebalo da postoje tri-četiri centra

u kojima se na kvalitetan način kreiraju

a-v fistule, što bi radili dobri vaskularni

hirurzi, koji bi i kontrolisali stanje i funkcionisanje

tih fistula. To omogućava kvalitetan

život na dijalizi.

Tek nakon toga se može razmišljati o

kvalitetnoj dijalizi i čekanju na transplantaciju

bubrega. Dijaliza je prečišćavanje

sopstvene krvi putem dijalizatora

– veštačkog bubrega. Našim propisima

je sve predviđeno. Prema svakom pacijentu

tačno se određuje šta je sve potrebno,

od vrste dijalizatora do svih

ostalih parametara koji su potrebni da

bi se uradila najkvalitetnija moguća

dijaliza. I, naglašavam, ne sme se skraćivati

vreme potrebno za dijalizu, što se

kod nas veoma često događa i na granici

je kriminala!

Kvalitetnu dijalizu je moguće u bolničkim

uslovima raditi samo u dve smene jer

ona traje od četiri do pet časova, a u svetu

čak šest. Koeficijent koji određuje kvalitet

dijalize ne sme biti manji od 1,2. Ako taj

parametar nije dovoljno dobar, dijaliza se

produžuje dok ne bude dobar.

Skraćenje vremena dijalize znači skraćenje

života ovih pacijenata. Ovaj problem

mora razrešiti država i dijalize se ne smeju

skraćivati i obavljati u tri smene. Svakako

da bi javno/privatno partnerstvo koristilo

u ovim situacijama.

Osim toga, svi pacijenti koji idu na dijalizu

doživotno su anemični, a ta anemičnost

je različita u zavisnosti od pola. Po

našem zakonu, anemičnost je na donjim

granicama u odnosu na normu u drugim

državama. Potrebno je dodavati eritropoetin

kako bi se krvna slika poboljšala. Kod

nas je u praksi, nažalost, dozvoljeno da

nivo crvenih krvnih zrnaca bude još niži

od zakonom dozvoljenog. Za sve je uvek

bio odgovor da RFZO nema para, što se

pokazalo da nije tačno, jer na ovoj stavci

nema zakonskog ograničenja kada se

pravilno radi, što treba da utvrdi inspekcija.

Ponovo ističem da je svaki pacijent jedinstven,

ne smeju se tretirati ovi bolesnici

linearno i uniformno.

Teoretski je korektno regulisano kada je i koje analize potrebno raditi kod
pacijenata na dijalizi, što se ne radi i u praksi.
Postoji i problem hiperparatireoidizma koji je karakterističan za pacijente
na dijalizi. I dan danas je za nas samo kalcijum-bikarbonat dostupan za
regulisanje nivoa fosfora, što nije dovoljno.
Kod nas je „mimpara“, u svetu poznat kao dobar lek, stavljen na pozitivnu
listu, ali nam ga zdravstveni radnici nisu prepisivali, pa je skinut sa pozitivne
liste... Da li iz neznanja ili nehata, ne znam, ali nam je zdravlje zbog toga
stradalo jer nisu svi bili u mogućnosti da iz sopstvenih sredstava mesečno
izdvajaju po 200 evra, kako su nam lekari preporučivali...
Posledice po zdravlje neodgovarajućeg funkcionisanja paratireoidne žlezde
sam i sam doživeo na sopstvenoj koži.

Kvalitetna dijaliza može da pruži mentalno

i fizičko zdravlje u dovoljnoj meri

da se možete baviti nekim prosečnim

poslom. Takođe, dobra komunikacija

između pacijenata i zdravstvenog osoblja

je od ogromne važnosti – završio je, u najkraćim crtama za časopis „Eko-Med plus“, svoju životnu priču gospodin Zoran Mišković. A, moglo bi još mnogo toga da

se kaže...

Dr B. N. P.

 

 



Main menu 2

by Dr. Radut.